А био је неки богат човек који се облачио у скерлет и скупоцено платно и веселио се сјајно сваки дан. А пред његовим вратима лежао је један сиромах по имену Лазар, пун чирева, желећи да се насити оним што је падало са богаташеве трпезе; уз то су и пси долазили и лизали његове ране. А кад умре сиромах, анђели га однеше у Авраамово наручје. Умро је и богаташ и сахранише га. И кад се мучио у аду, подиже своје очи и виде издалека Авраама и Лазара у његовом наручју. Тада повика: оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и да ми расхлади језик, јер се мучим у овом пламену.
А Авраам рече: синко, сети се да си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш. А преко свега тога постављена је велика провалија између нас и вас, да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде. Тада рече: молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери — да не би и они дошли на ово место мучења. Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих.
(Јеванђеље по Луки, 16,19-30)
Пред нама је једна потресна Јеванђелска прича и у њој два чувена библијска јунака. Ту је богаташ чије име се не случајно изоставља и убоги Лазар, чије име у преводу са јеврејског језика значи «Бог је помогао». Ту је такође и Праотац Авраам као персонификација спасених.
Оци су примјетили како богаташ упорно пребива у непокајању. То једна од најупечатљивији порука ове јеванђелске перикопе. Он и поред чињенице да је у паклу не тражи заједницу са Богом већ ситне услуге као што су молба Аврааму са пошаље Лазара да му опомене браћу и да му расхлади уста јер, како каже, «мучим у овом пламену».
У контексту ове приче нам падају на ум оне страшне ријечи Господње које налазимо код пророка Језекиља: «У чему те затекнем у томе ћу ти судити» (Јез.33,20). Другим ријечима «у каквом те стању затекне смрт на такав суд себе осуђујеш. «Таква је моћ једног тренутка» рекао би старац Јефрем Филотејски.
Богаташ је одлучио да не чује и да не види. Што бисмо данас рекли «да не констатује». Не састоји се његова грешност у томе што је богат него у томе што је закапијао своја чула да не види и не чује никог осим себе.
Заиста је застрашујуће то када човјек своје срце закује у неку своју истину о свему. Страшно је то када човјек не дозвољава да до њега допре Јеванђеље, глас Цркве.
А свима нам је иманентно такво понашање.
Мени као свештенику један од најболнијих пастирских искустава је онај тренутак када човјек не чује ни кад му се директно, братски и очински обратим. Сви знамо за онај литургијски моменат када свештеник пред крштење помазује оглашеног. Када му помазује уши каже: (помазује се) «На слушање вјере»! Непослушање и затварање срца и ума за истине које ти се комуницирају Јеванђељем и Литургијом је директно одрицање од тог чудесног тренутка помазања када нас је свештенослужитељ помазао као «новоизабраног војника Христа Бога нашега».
Шта данас када читамо ово Свето Јеванђеље подразумијева «слушање вјере» односно -неслушање вјере-? Да смо отвореног уха и срца за доброту Божију не бисмо се на савјет свештеника или брата повлачили и увриједили јер нам је покушао помоћи. Не би нам сујета била важнија од светиње узрастања. Или на примјер: Да смо отворени за ово што нам се у Литургији даје не бисмо се тек тако и посве навијачки опредјељивањи за стране у ратним катастрофама него бисмо чули: «У миру Господу се помолимо», «Мир свима», «Анђела мира вјерног вођу чувара душа и тијела наших од Господа молимо», «У миру изиђимо»…
… Све се уствари одувијек своди на оно што је Господ много пута рекао: «Ко има уши да чује, нека чује» (Мт.13,9)!
