Драги моји, ви сте ову јеванђелску причу чули много пута. Чули сте и оно њено официјелно и темељно тумачење које вели да, с обзиром на то да се чита као тема припреме за Велики пост, Богу требамо принијети плодове покајања, а не пуког законског уздржавања. Међутим, овдје нам се говори и то да они који мисле да су испунили Закон Божији, уствари нису! јер је Закон Божији принцип непрестаног усхођења и не постоји тачка коју можемо назвати достигнућем.
Зашто Фарисеј (учитељ закона и познавалац писма) није угодио Богу? Зато што се Богу не може угодити! Знам, звучи дрско и смјело ово што сам управо рекао зар не? Покушаћу то кратко појаснити.
Цариник је отишао оправдан зато што он својим покајним вапајем: «Боже, милостив буди мени грешном»(Лк. 18,13)!уствари покреће однос са Богом, улази у однос. То је једна тиха упућеност ка Њему. А ово Фарисејево «све сам одрадио» као да на тај однос ставља тачку.
Бог је љубав, а љубав је питање односа. Она изискује динамику и упућеност на некога. Сам израз сугерише трајање; да си у путу и на путу ка неком или са неким, и нема стајања. Што би рекао фронтмен групе Ван Гог: «Ако станемо губимо све, ми се не волимо, не волимо, не»!
Наши земаљски односи скромно слуте тајну Љубави Божије, али нам ипак говоре да док трају земаљске љубавне релације траје и потреба за комуникацијом траје и освајање и потреба за односом јер је у питању једна незаустављивост до коначног упловљавања у Царство Љубави, у Царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин!
