Недјеља 20. по Духовима — Свето јеванђеље по Луки, зачало 30. (7,11-16)
И догоди се потом да Он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видевши је Господ сажали се на њу и рече јој: „Не плачи!” И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: „Момче, теби говорим, устани!” И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: „Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој.”
Гледамо ових дана, посредством медија, застрашујуће слике разних крвопролића и све то оставља снажан и болан утисак на нас. Најупечатљивије слике су свакако страдања дјеце и нико од нас нема рационалне начине да те утиске освијести. Видјех јуче на једној од телевизија потресну сцену из Палестине. Породица и пријатељи носе погинулог младића, муслимана, умотаног у погребне повоје, да га сахране. То је онај древни обичај кад се тијело покојиника, преношено од руку до руку, крећe преко масе народа. Тај обичај је препун символике, побожности и људскости, а истовремено је упечатљив и потресан.
Таквој једној сцени у граду Наину, присуствовао је наш Господ са мноштвом ученика својих како нас напомиње Свето Јеванђеље у овај недјељни дан. У сусрет, једна другој, иду двије поворке. Једну предводи Исус-Спаситељ, Поразитељ смрти, а друга је поворка туге и безнађа, бола и уздаха. Тај сусрет резултира животом као што и сваки сусрет са Богом резултира животом. Пред нама је још један јеванђелски сиже читаве историје човјечанства и судбине човјекове а он гласи: Без Христа, поворка нашег живота хита ка гробу и сахрањује свога сина јединца као и ова јадна наинска удовица која је, као што је јасно, већ сахранила и свога мужа.
У овој поворци с покојником нико нема одговор, нема рјешење којим би превазишао тугу, као што ни ми немамо начин ни одговор на све ово што гледамо сад у Светој Земљи, и Украјини или блиској прошлости у Сирији, Авганистану, Либији, Египту, на нашем Косову у Србији, у Хрватској у Босни и Херцеговини. Немамо одговор ни на једну смрт и бол у нашим породицама и породицама наших пријатеља, једноставно немамо одговор на бесмисао овоземаљског тумарања у болу.
Али Христова поворка, која се креће већ неких четрдесетак километара од Капернаума ка Наину, говори нешто посве другачије. Са Њим на путу ка Васкрсењу-Вјечном животу идемо и ми у својству његових ученика и ученица и заједницом са Њим који је, као што вјерујемо и знамо, ускоро по овом догађају Васкрсењем својим смрт побиједио, дајемо смисао сопственом постојању јер Он је заиста као што је за себе рекао: «Пут, Истина и Живот» (Јн. 14,6)!
«И сви слављаху Бога говорећи Велики пророк подиже се међу нама и Бог походи народ свој“ (Лк 7,16). Говорили су то људи по својој израиљској традицији, по предању изабраног народа Божијег, јер су само велики пророци Илија и Јелисеј у име Божије подизали из мртвих. Међутим, Исус иде даље, Он вели: „Момче, теби говорим, устани!“ (Лк 7,14). Ту нам се Он открива у свом Божанском идентитету јер Он младића подиже не само као пророк у име Бога него као Бог који има сву власт над живима и мртвима.
Овај догађај, браћо и сестре, из нашег живота одгони очајање и испуњује нас надом јер смо сви ми, уствари, овај умрли младић кога носи поворка погребна, али у сусрет нам иде Христос а ми са Њим, нити остајемо у смрти нити је наша мајка више удовица, него невјеста Христова, Црква Света Његова којој ни врата пакла неће одољети.
