Опште васкрсење прије страдања Свога потврђујући,
из мртвих си подигао Лазара, Христе, Боже. Стога и ми,
попут дјeце знамења побједе носећи, Теби, Побједитељу
смрти кличемо: Осана на висинама, благословен
Који долази у име Господње!
(Тропар Цвијети)
Христов улазак у Јерусалим. Потресна сцена. Жива доксологија на дјелу!
Овације и славословље на све стране разбацано пред Његове ноге као гране од
палми. Свуда је еуфорија, метеж, бука, стискање народа. Они већег срца не
уздржавају своје гласове него кличу: «Осана! Благословен који долази у име Господње,
цар Израиљев»! (Јн.12,13). Бачени смо пред сцену у којој смо или учесници или
посматрачи. Клима се брзо одвија. Тренутак ваља искористити.
Ко је Тај што долази? Ко је Тај што пролази? Ко је тај што је објавир рат смрти
када је узвикнуо: “Лазаре, изиђи напоље“! (Јн.11,43). Ко је тај што је управо из мртвих
вратио пријатеља Лазара кога познају становници Витаније? Месија, Спаситељ
свијета! А од чега нас спасава? Од гријеха, смрти и ђавола. Онај Ко не гледа ко је ко,
али гледа ко ће са Њим бити у Царству Небеском. Куда иде? У сусрет свијету. Не бјежи
од свијета. Не избјегава слабе, болесне, понижене и сиромашне. Не гледа туђе
недостатке, било физичке, било моралне. Елитни умови савременог свијета све мјере
према нечијем положају, иметку и здрављу, али Бог не гледа тако. Зна Исус да је
духовност у народу окрњена, непотпуна, зна да је превише нестабилних и болесних
код оних код којих долази. Зна да благодат још није просута за свијет. Зна и да иде у
сусрет онима који га споља хвале а изнутра му припремају неправду и злочин. Колико
је ово сродно многима у данашње вријеме!? Јер већина која Га хвали већ само
неколико дана касније гласа против Њега хулом и виком пред Пилатом: «Распни га!
Распни!» (Лк.23,21). Тако и људи данас чине: склони да се брзо одушевљавају неким,
да се очарају, још брже су склони да се истим разочарају.
Зато је Христос достојанствен када на магарету пролази, јер се не влада према
похвалама и погрдама људи, већ према вољи Оца који Га је на тај пут у Духу Светоме
усмјерио. Ово треба и нас да опомиње. Да се не владамо према туђим комплиментима
и подсмјеху, већ према вољи Христа. Да будемо изнад ситуације ради воље Божије.
Фарисеји су тада негодавали као што и данас многи негодују када год неко
добро чини. Очигледно Каинов задах мржње и презира још увијек није преображен
миомирисом Духа Светога. Али, Христос не обраћа пажњу на критизере. Гледа даље.
Гледа шире. Има мистичан увид у нешто сасвим другачије. Лоциран је у вољи Оца.
Надахнут Духом Светим прориче о Себи: «Ако зрно пшенице паднувши на земљу не
умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси» (Јн.12,24). Овдје говори о
Својој смрти. Јер ће Његова смрт донијети Васкрсење свима који повјерују у Њега. То
је тај многи род. Не можемо не примјетити да је Христос узбуђен, узнемирен. Назире
се чак извјесна колебљивост у Њему, тренутна али ипак присутна: «Сад је душа моја
узбуђена, и шта да кажем? Оче, спаси ме од овог часа; али зато дођох за овај час»
(Мт.26,38). Сличан набој као у Гетсиманском врту. Волио би да избјегне чашу
страдања, али је ради љубави према Оцу ипак прихвата. Волио би да на други начин
изврши спасење свијета, али се ослања на вољу Оца да је то најбољи сценарио „за
живот свијета“. И истог часа добија утјеху. Оглашава се Бог Отац који на чудесне
ријечи Христове да прослави Сина проговара са Неба: «И прославих, и опет ћу
прославити!» (Јн.12,28). Овдје смо пред необичним благовјестећим мјестом. Бог Отац
прво говори у прошло-садашњем времену, а потом у будућем. «Прославих» се може
односити на прошлост, али не нужно у искључивим категоријама просторно-
временских ограничења будући да пред Богом вријеме тече другачије, него у смислу
да указује на Сина Божијег да Га је волио (и још увек воли) на исти начин као прије
стварања света. «Опет ћу прославити» може да се односи не само на Христовоподизање из мртвих (јер га Отац подиже, а не Син Сам Себе), него и на Христов
повратак Оцу након Вазнесења у смислу Славе коју је као Бог (као Један од Свете
Тројице) имао и има. Бог Отац, дакле, прориче за Сина да ће Му дати исто мјесто
славе као што Он као Отац има — као што је већ Христос прије Оваплоћења (рођења у
тијелу) имао.
Атмосфера се даље одвија у смјеру Христовог обраћања свим присутнима.
Наставља да проповиједа и прориче, јер говори о побједи над сатаном и о Своме
распећу. Народ Га не разумије. Ослања се на другачије тумачење пророка. Људи желе
Месију који неће отићи Оцу него Који ће остати на земљи да влада, да донесе
политичку слободу и увијек актуелну економску стабилност. Народ не разумије да
Христос прећутано говори о смрти, Васкрсењу и Вазнесењу. Исто то и данас не чују.
Желе политичког владара над собом. Видјевши њихову упорност да тумаче Писма по
својој вољи, Христос се повлачи. Дивили су се његовим чудима, али им је вјера у Њега
још недостајала. Намеће се питање да ли се Христос овдје обраћао истим људима који
су Га по уласку у Јерусалим дочекали са скандирањима и овацијама? Јер, ако је тако,
видимо како се већ овдје веома брзо хлади одушевљење у народу. Помињу се и
старјешине које су имале вјеру у Христа, али који су у страху од фарисеја крили своју
вјеру да не би изгубили положај у синагоги. Не раде ли људи данашњег времена исто?
Крију доброту и стиде се од истине да не би остали без посла или неке функције у
друштву. Тако неправда остаје на снази. Овдје нас Христос кроз Свој примјер
дискретно опомиње да не чинимо тако. А како да се не осврнемо само на тај улазак у
Јерусалим који је по свему личио на процесије уласка намјесника, господара, цара. Да,
али овај пут улази Цар праћен, не елитом и чиновницима, господом и војним
јединицама, већ богаљима, боленицима, сиротињом простим народом и дјецом да се
испуни што је рекао Давид псалмопојац миленијум прије Христа: «Из уста мале дјеце и
одојчади чиниш себи хвалу» (Пс.8,3). Дакле, парадокс, прст у око логици овога свијета.
Христос Своје излагање завршава позивањем на вјеру, суд и Оца. Ко вјерује у
Њега налази себи оправдање. Ко не вјерује у Њега налази себи и у себи казну. Ипак,
Он Себе умањује пред димензијом Оца, јер истиче да свака ријеч и дјело долази од
Њега. Своме Оцу а не Себи приписује светост, вјечност и валидност свега што је тог
дана у Јерусалиму изрекао.
И сада када смо цијелој слици ухватили макар фрагмент тадашњег амбијента,
остаје нам да се запитамо у данашње вријеме: на чијој ћемо страни бити? Да ли на
страни оних који одушевљено дочекују Бога као Цара у својим душама а већ сутрадан
Га дјелима одричу? Да ли на страни оних који у Христу не налазе ништа посебно, јер
не одговара њиховим замишљеним пројекцијама о Богу? Или ћемо бити на страни оне
мале дјеце која су у Христу видјела нешто много узвишеније од јефтиног обожавања?
Можда се већ ту наслућује одговор: да ће само чиста срца видјети Бога. «Блажени
чистии сердцем, яко тии Бога узрят» — «Блажени чисти срцем јер ће Бога Видјети»
(Мт.5,8).
