«Један човек зготови велику вечеру, и позва многе; И кад би време вечери, посла слугу свог да каже званима: Хајдете, јер је већ све готово. И почеше се изговарати сви редом; први му рече: Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи. И дошавши слуга тај каза ово господару свом. Тада се расрди домаћин и рече слузи свом: Иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе. И рече слуга: Господару, учинио сам како си заповедио, и још места има. И рече господар слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.» Еванђеље по Луки, 14:16-24
Пост је у разним временима практикован на разне начине и из разних разлога. Као припрема за велики догађај, као начин покјања и приноса Богу или као израз благодарности. О свему томе нам свједочи како библијски текст тако и предање Цркве. Поред бројних карактеристика поста једна од његових основних особености јесте та да је он атмосфера интезивног духовног живота. У случају новозавјетне Цркве то је рекао бих атмосфера интезивног ишчекивања Христовог Другог доласка.
Као што знамо, духовни живот не постоји без исправне и усрдне молитве. Зато би било добро да у овом периоду у којем се налазимо нађемо бројаницу коју смо негдје затурили, да је скинемо с руке или са ретровизора и да почнемо да се молимо: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Да се сјетимо болесних, обесправљених, намучених, упокојених…
Да изнова кроз молитву схватимо да смо бића којима је потребан Бог. Молитва као таква није пуко умилостивљавање Бога. Бог је свакако и свагда Милостив јер је Он по самом свом постојању Љубав. Она је наше отварање за Бога, наше прихватање близине Онога који је свуда и све испуњава.
Када заронимо у молитву, када се интегришемо у Свету Литургију тј. прихватимо овај тајанствени јеванђелски позив за Вечеру, тек тада ћемо исправно схватити и пост који не можемо одвојити од љубави према ближњем.
У раној цркви се подразумијевало да се у посту једе једноставнија и јефтинија храна, е да би оно што претекне у односу на свакодневну исхрану, било даривано сиромасима.
Чули смо много пута како људи причешће везују за пост, што у смислу у којем се данас доживљава нема додирних тачака са исправношћу. Но, заиста је некада постојао канон који забрањује причешће онима што не држе пост, али не због тога што се гледало у тањир тих људи већ зато што су се они сами екскомуницирали својом небригом о сиромасима, својим игнорисањем заједнице. Тако су се, дакле, одрицали од позива на ову јеванђелску вечеру за коју знамо да је слика Христове Жртвене Вечере!
Наше да! на Христов позив је наше да! жртви за Њега и за друге, а пост је активирање таквог етоса у нашем бићу.
