«И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо».
Мк. 2, 1-12
Митрополит Антоније Блум, руски богослов 20. вијека, рекао је да је свака јеванђелска прича слична стаблу на којем се неки плодови јасно виде док су други скривени под лишћем и богатством грања.
Оно што је очигледно у овој перикопи Светог Јеванђеља по Марку јесте истина да је Свемогући Бог, који влада живима и мртвима, још једном исцјелио, тј. вратио у цјеловитост, једног болесника и тиме посвједочио да ће све оно што уђе у заједницу са Њим бити спасено и исцијељено. Шта је свако исцјељење које је учинио Христос на земљи до пројава Царстава небеског које је доласком Његовим ушло у овај свијет, а у чијој пуноти неће бити недостатности и трошности.
Скривенији смисао ове јеванђелске приче поручује нам како је због «вјере њихове», вјере ближњих, Христос исцијелио овога патника. Није Господ узетога питао, као што је питао бројне које је исцијелио: вјерујеш ли, можеш ли вјеровати? За повод своје милости Господ је узео вјеру тих људи који су га донијели. Бог који је Љубав прихвата љубав људи који су вољели свога сродника или пријатеља и у тој љубави истрајавали до мјере да су и кров пробили да се дотакну онога који је извор и сврха сваке наше љубави. У коначници можемо рећи да Господ узима у обзир вјеру цркве — заједнице, јер као што је и рекао: «гдје су двојица или тројица сабрани у име моје тамо сам и ја» (Мт. 18,20). Зато смо и ми данас у Светој Литургији сабрани Духом Светим браћо и сестре, да вјерујући у Онога који нас љуби, и љубећи Њега који у нас вјерује, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. Амин
