«Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту; он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас Његов слушају, и Своје овце зове по имену, и изводи их. И када овце Своје истјера, иде пред њима, и овце иду за Њим, јер познају глас Његов. А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца. Ову причу каза им Исус, али они не разумјеше шта бијаше то што им говораше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир».
(Јеванђеље по Јовану; 10,1-16)
Налазимо се пред једном чувеном Христовом поруком. Христос изводи лијепу метафоричну паралелу говорећи о пастиру и овцама. Сажетак приче би се могао превести и протумачити на начин да Христос Себе пореди са добрим пастиром који брине о своме стаду, односно, онима који полажу своју вјеру у Њега и живот Њему. Када говори о овцама, Он не жели да умањи људско достојанство, него указује на карактерне особине народа. Народ који вјерује Христу не доводи у питање Његово месијанско и Божанско поријекло. Народ слуша Христа, поштује Божију вољу оличену у Његовом лику и дјелу. Овце нису наивне него послушне. То треба разликовати. Народ није марва већ наследство Божије, „царско свештенство, свети род“ (1. Пет 2,9). Богочовјек се заузима за такав народ. Прећутно указује на јединство Цркве. Демистификује лажне пророке и лажне хришћане. Порука се не односи само на древно вријеме првог Христовог мисионарења, него се протеже кроз Цркву до данашњих дана.
Ко је тај туђин којег Христос спомиње? (Јн 10,5). Може бити ријеч о демонима који изнова досађују праведницима да скрену са правог пута. Може бити ријеч о секташким групацијама које су до данас склоне да изврћу Свето Писмо у корист свега што Бог и Божија воља није. Али, провокативно, може бити ријеч о лицемерним хришћанима који нису дали своју лојалност Богу до краја. Који сједе на двије столице. Који прислужују „Богу свијећу и мамону свјећицу“. Којима је више омилила корист од овога свијета него благодат Духа Светога. Који варају народ изгледом побожности а да су се, како каже апостол, силе Божије одавно одрекли (2 Тим 3,5). Ова трећа групација је можда и најопаснија. Зашто? Зато што такви пастири не брину за своје овце а послани су од Бога да служе овцама. Новом народу Божијем. Новом Израиљу.
Да се вратимо на Христов исказ: «Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници…»(Јн 10, 8). На кога овдје Христос алудира? На лажне пророке. Опште је познато да је и прије доласка Христа постојало пуно пророка. Неки су били истински, други су били манипулатори. Христос овдје указује на Себе као аутентичног, али не само пророка, него више од тога. Христос Себе пореди са вратима и да ко уђе кроз њега наћи спасење и пашу. Какво спасење? Од смрти, греха и ђавола. Какву пашу? Благодат Светога Духа.
Христос се опет враћа на демистификацију. Критикује лопова који размишља само о томе да «украде, закоље и упропасти» (Јн 10, 10). Занимљиво је да је данашња психологија оних који су склони махинацијама и криминалним работама иста и данас. Ко је лопов? Сваки онај којем Бог није на првом мјесту. Од демона до превараната. Чиме Он то доказује? Ријечима: «Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн 20, 11). О чему Он то говори? О дјелима љубави — res, non verba. О максималном пожртвовању до понижења, до поништења свог живота. А за онога који није пастир говори да је најамник који овце оставља на цједилу чим се појави вук. Ко или шта овде може бити вук? Демон. Људски проблеми. Није овдје ријеч само о карактерно слабим вођама, јер и слабе вође могу да се жртвују за народ упркос својим недостацима, него је ријеч о кукавицама које толеришу народ докле уживају благостање, а чим се укаже неки проблем који су сами иницирали, не само да не прихватају своју одговорност, него могу да оптуже или напусте народ само да би се они извукли. Овдје може бити ријеч о разним типологијама: од политичара преко црквених великодостојника до бахатих или кукавичких безликовића у породичним срединама за које такође немају одговорност да уз своју заједницу стану. Али, поента приче је да Христос остаје досљедан Сам Себи. Он не жели да напусти оне које сматра као Своје удионичаре и насљеднике Царства Небеског. Баш као што каже на другом мјесту: «Останите у Мени и остаћу Ја у вама!» (Јн 15,4).
Треба добро да се замислимо и запитамо о значају и вриједности ових ријечи у данашње вријеме. Много је вођа изишло у свијет, али мало ко излази међу народ или се заузима за народ. Није ли се Христос ожалостио када је видио да је народ разбијен као овце без пастира? Није ништа другачије ни данас. Није посриједи само нека тзв. политичка теологија, него се отвара провокативно питање и за црквене људе или за људе од положаја у Цркви: колико сами живимо овај Христов идеал доброг пастира? У свјежој историји Цркве имали смо такве живе примере од људи у лицима патријарха Павла, владике Атанасија Јевтића и митрополита Амфилохија. Увијек су били међу људима и уз народ. Пастири!
Тужно је видјети да су неки данас «доброг пастира» свели само на скуп обичаја и обреда. Даље их народ не занима. Народ их не занима не само као есхатолошка заједница на Литургији сада и овде, него и са свеукупношћу проблема коју сваки појединац у неком свом крсту носи. Шта ћемо тек рећи за оне заиста аутентичне добре пастире који од савремених синедриона не могу да дођу до изражаја у свом таленту, па се заједно са пастиром жртвују и овце? Колико тек то разара Тијело Христово? Колико тек због таквих изгара сама Црква? А народ је десакрализован. Народ је маргинализован. Или јеванђељски речено: народ је напуштен и препуштен злим вуковима који могу да ударају са разних страна? Из таквог народа се често мобилишу вођи који би цркву кројили по својој (не)мјери, лидери који су на становишту да пастир није ни потребан јер довољан нам је самоуправни концепт, а тај концепт је широк простор манипулације.
У овом скромном осврту се нисмо довољно базирали на овце. Однос оних који препознају или не препознају глас пастира је њихов суд. Ријеч је о Пастиру, о тежини и сили тог призива и позива. Напокон када год ово Јеванђеље чујемо треба да појмимо да нам од те интеракције (Пастир — овце) вјечност зависи. Да ли неко размишља о последицама? Само Добри Пастир који познаје своје. Вукови не мисле о томе.
