Данас прослављамо неколико празника и опомињемо се низ истина о бризи Божијој према човјеку. Поред Обрезања Христовог и Нове године по јулијанском календару прослављамо и Светог Василија Великог, Учитеља Цркве, налазимо се у озрачју празника Рођења и Крштења Христовог и као што је то одвећ јасно у свакој недјељи, па и у овој, прослављамо Васкрсење Христово као круну и смисао вјере наше.
Обрезање Христово нам свједочи о томе да је наш Спаситељ истински постао човјек. У осми дан након свог рођења Он је, по закону од Бога датом народу у којем се родио, примио обрезање. То је чињено са сваким мушким дјететом од времена Авраама, па све до данас. Обрезање је било знак савеза са Богом и тај знак савеза понио је и наш Господ. Но, ми од Његове појаве до краја свијета имамо нови савез или Нови Завјет у који улазимо крштењем по ријечима Апостола Павла у посланици Колошанима коју читамо у овај празнични дан. Баш у овај дан слушамо како Павле вели: «У Њему ви и бисте обрезани обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим. Пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих» (Кол. 2, 11-12).
Рекох, то је био знак савеза са Богом, али је нама Господ Духом Светим даровао Крштење које јесте и знак, али и садржај онога што означава — само облачење у Христа. То је слика, а истовремено и садржај, попут пољупца. Пољубац двоје заљубљених јесте знак, али и сама љубав, и сам тај чин представља љубав.
Павле ће рећи: «Ја гријеха не познадох него кроз закон» (Рим. 7,7). Дакле, ми нашом корумпираном људском природом смо немоћни испунити заповијести, зато долази Христос да умјесто нас испуни сваки закон, па и овај. На самом почетку Библије видимо преко шест стотина закона и правила која кроз Мојсијев закон Бог даје човјеку, а све то у Христу стаје у оне двије заповијести о љубави према Богу и о љубави према ближњем. Зато нам нема саваршенијег пута ни закона до Христа у нама и нас у Њему.
А шта то значи бити са Христом и у Њега се обући да бисмо се сараспели с Њим и са Њим саваскрсли? То значи бити Христов пријатељ и у том односу напредовати!
Један наш професор интересантно је примјетио: «Религија је поново у моди. Људи под притиском живота у данашњици све чешће вјерују. Вјерују без припадности, а код нас најчешће припадају без вјеровања (типа: ја сам Србин па сам самим тим и Православац, вршим све обичаје). То је зато што су људи вјеру ставили у једну кутију која се не дира. Као нешто свето и мртво попут гроба. Ту је нека га, поштујем га, али не залазим унутра. Као кад дође налаз од доктора. Боље да не отварам, јер ако отворим мораћу нешто да промјеним у животу». Е то је вјера без односа са Богом као пријатељем. То је вјера у Бога као неку објективну стварност, а не као живи однос са живом личношћу.
У озрачју ове теме јасне нам бивају ријечи Хане Арент која каже да: «Истина постоји само удвоје» или Дучићеве да «Пријатељство његујемо пажњом већма него херојским дјелима». Лични и његовани однос који је неопходан за једно пријатељство између два човјека слика је нашег исправног односа са Богом. Само у пријатељском односу са Њим оно што називамо духовним животом има смисла, осољено је Словом Божијим. Зато нам инфантилно и трагично дјелују «напади побожности» којима свједочимо, ових дана и иначе о великим празницима, а по претходно наведеном принципу номиналне припадности.
Већ на првим страницама Библије приликом стварања свијета видно је како Бог кроз пријатељство гради свој однос са створењем. Сва каснија драма гријеха и преступа јесте управо трагедија тог пријатељства.
Пријатељство је светиња у нашим односима јер је слика слободе односа без икаквог условљавања, а управо то је слика односа са Богом. Пријатељство је простор у којем математика превазилази саму себе и резултат односа двеју личности је увијек квалитетнији и живљи од рачунице. Пријатељство је уствари Божији начин гледања на другога. Оно је најкраћи опис Његовог утјеловљења/оваплоћења.
Колико би само наш свијет данас боље изгледао да људи нису сљедбеници и припадници религија него да су Божији пријатељи.
У тајни пријатељства урањамо у Тајну Тројичног Бога и схватамо за какву је тајну човјек створен. Колико је код човјека у кризи дубински капацитет пријатељства утолико му је проблематичније поимање Божије близине, а уколико је развијеније то чуло и Бог као врховни Пријатељ му је ближи.
Сјећамо се шта Господ говори пред своју спасоносну смрт, а што нам у свом Јеванђељу доноси Свети апостол Јован: «Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради његов господар; него сам вас назвао пријатељима јер све што чух од Оца својега, објавих вам» (Јн. 15,15). Ту схватамо да је пријатељство мјесто гдје се налази Бог јер у пријатељству престају неизвјесност, страх и себичност, а расту и развијају се љубав и слобода.
Доживљавати Бога без тајне пријатељства откривене у Христу обично је дрхтање пред ауторитетом и стрјепња пред самим животом уопште.
Отуда «У Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него нова твар» (Гал. 6,15), сједињење са Њим у личносном односу и одговору на Његово свеспасоносно пријатељство.
