«И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега
у коме је дух нијеми. И кад год га ухвати ломи га, и пјену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше. А он одговарајући рече: О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени. И доведоше га њему; и кад га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из дјетињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.
А Исус му рече: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује. И одмах повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе,
помози мојему невјерју! А Исус видјевши да се стјече народ, запријети духу нечистоме говорећи му: Душе нијеми и глухи, ја ти заповиједам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.
А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не
могосмо истјерати? И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом. И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтједе да ко дозна, Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће».
(Мк.9,17-31)
У нашим животима све се одвија по вољи или по допуштењу Божијем. Некада нашем људском уму није доступан смисао неког искушења или патње, али ако имамо вјере знаћемо да Господ за све има рјешење и да све што се дешава води ка Њему знаном циљу. Велику муку је имао отац у јеванђелској поруци четврте недјеље Великог поста. Обраћао се многима, па и Апостолима који, након што је Господ младића ослободио од демона, питају Христа: «Зашто га ми не могасмо истјерати»? И добијају одговор: «Овај род се не изгони до молитвом и постом». Ову ријеч Христову чујемо одасвуд у овом периоду наше пловидбе постом. Она се провлачи кроз теме нашег духовног живота док се ми слабашни провлачимо кроз пост и молитву онако како умијемо и колико нам наша рањеност гријехом дозвољава. Господ нам у овој јеванђелској причи директно поручује да осим молитве — дубоког бесједништва са Богом и поста — уздржања, зауздавања наше пале природе ничим се не можемо ослободити од демона који нас опседају на најразличитије начине. Не можемо се истргнути из канџи наше прирођене палости која нас терорише. Отац доводи обољелог сина да га Господ исцијели. Не зна отац да за ту муку не може кривити ни сунце, ни мјесец, ни остале временске појаве, већ гријех који се уселио у овај свијет и породио болест и смрт. Будући да долази са скромном вјером на питање Христово: «Можеш ли вјеровати»? отац каже: «Вјерујем Господе, помози моме невјерју»! Чини ли нам се да бисмо и ми ову форму вјероисповиједања требали понављати из дана у дан ходећи, падајући и устајући, на овом путу ка Свјетлости Васкрсења?
