Као да нас Господ неким изненадним одласцима наших ближњих, наше браће, сестара, сродника или саслужитеља, напомиње на оно што нам недостаје, на оно што смо заборавили, што смо престали да будемо. Као да нам из Вјечне заједнице своје сугерише шта смо запоставили у својим литургијским заједницама и животима, на шта треба да обратимо пажњу док Он к себи одводи оне који су своју мисију испунили – аутентично, искрено, читавим бићем, јер Он “не тражи наше него нас” (2.Кор. 12,14).
Једног од нас призвао је к себи о Јовандану ове године, о празнику највећег од нас који смо од жене рођени, и украсио своју Небеску Литургију. Призвао је нашег брата ђакона Влада који је сваким својим дамаром захтјевао од нас да се радујемо, да славимо живот, јер ако га овдје и сад не будемо кадри славити, нећемо то моћи ни у вјечности.
Када се присјетим његове ведрине и жеље да “свима буде све” (1. Кор. 9,22) не би ли кога орадоснио и орасположио, тјеши ме Божански промисао да га је таквога дао, у свештеној башти својој заливао, себи зрелог узео, а нас опет и изнова опоменуо шта смо заборавили. А у “бригама за много” (Лк. 10,42) заборавили смо да се радујемо и да једни другима радост будемо, да једни у другима радост будимо…
