Наиђе тако неко вријеме и неки животни метеж, у нама и око нас, када сумња замијени сваку нашу намјеру и покрет. То су они периоди у животу када највише и најтемељније лажемо и тражимо изговоре. Обмањујемо себе и друге и треће, па онда опет себе и све тако у круг. Затворимо се у свој зачарани круг и ослањамо се на своје (не)моћи иако знамо да су нас баш те (не)моћи и довеле до патње.
Прва и највећа, најтежа и најболнија блокада тада јесте она према Животодавцу. Њему не дозвољавамо да приђе, а на сва звона од Њега тражимо помоћ. Не само помоћ, тражимо и очекујемо признања за наш трајан допринос правди на космичком плану.
Уствари, ми не тражимо од Њега просто помоћ и награду, ми «захтјевамо» да Он одмах остави своје планове и промисле и хитно се ангажује на послу који смо ми започели и планирали, а све по поретку који смо ми одредили и установили и у циљевима које смо ми небу и земљи поставили.
У тим ситуацијама «најтеже је бити Бог». Најтеже је бити отац, оно биће које «не може» да не воли, а које јасно види хипертрофију нереда у егзистенцији једног Његовог створа у кога је Он исповиједио вјеру приликом «привођења из небића у биће».
Агонија расте, демони се поигравају, ратови се отварају на све стране, безнађе и неправда одасвуд, а СМИРЕЊА ни у фрагментима. А баш СМИРЕЊЕ, у претпоставци за Божији десант у наш живот, носи више поена него сваки метак и наш претрајани бол. Све што смо претрпјели и изнијели уствари се изражава и мјери јединицом званом СМИРЕЊЕ.
Ако се не смиримо, Онај који воли, Онај који једини може да интервенише на добро, без Кога «ништа не можемо чинити» (Јн.15,5) «онеспособљен» је јер у нама нема особине која носи Његове црте Лица. Како да се умијеша у борбу, и то на нашој страни, кад нема гдје у нашим срцима «главу склонити», кад нема «радну визу» за улазак у зону немира, сујете и самопрокламованог херојства.
Он по својој свемоћи вјероватно има безброј начина и шанси да реагује, али Он жели да сачува достојанство слободе свога малог «изранављеног војника».
— У функцији нашег исцјељења и у сврху чувања нашег достојанства Отац нам даје ново искушење.
У то дубоко вјерујем. Тада даје искушење које толико запрепашћује нас «праведнике», да се сва одликовања и еполете којима смо се претходно окитили, муњевитом брзином морају претопити у муницију за рат са до сад најмоћнијим непријатељем.
Ако ми, «синови Божији» којим случајем видимо, чујемо, осјетимо и спознамо да је ово најновије што нас је снашло уствари воља и рукопис «немоћног Оца», Доброг Васпитача, онда ће све сумње, сви неспокоји и бесмисли, све неправде и «зли људи», све лажи и «брига за много» (Лк.10,41), постати прашина по путу којим ходимо крвавих стопала. Онда ћемо из сваког кутка, унутар и око себе, чути благу вијест да је «само једно потребно» (Лк.10,42) и да за то једно очигледно никад није касно!
