„Свако дијете је умјетник.
Проблем је остати умјетник након одрастања.”
Pablo Picassо
Боја је психофизички феномен индукован свјетлошћу или осјећај који у мозгу
изазива свјетлост емитовану од неког извора. Прочитао сам ову дефиницију на
једном занимљивом порталу. У наставку тог чланка се каже се да је боја као
оптички феномен, чулни доживљај условљен свјетлошћу, отисак и утисак
послан мозгу од стране ока. Боја се не може тумачити као својство одређеног
објеката, јер осјећај боје се ствара као резултат интеракције свјетлости са
објектом који се проматра. Боја је дакле у оку посматрача? Можда. Али једно је
сигурно, доживљај боје је изразито субјекативан.
Малочас сам се вратио са једног веома занимљивог фестивала. У питању је
традиционална фешта у Лутхедортмунду (Lüthedortmund), дортмундском
насељу у коме тренутно живим да породицом. Такође, прије пар мјесеци провео
сам неколико сати на карневалу у Диселдорфу (Düsseldorfu). Њемачка
покрајина у којој живимо, Сјеверна Рајна Вестфалија (Nordrhein Westfalen-
NRW), обилује фестивалима, мањим и већим. Карневали у великим центрима
су веома озбиљни културни и забавни догађаји. Као што сам италијански израз
сугерише «carne levare» — отпустити месо (опростити се са месом), карневали су
смјештени пред почетак васкршњег поста. И ми имамо «Месопусну» (месо-
отпусну) недјељу, „покладе”, а у неким крајевима и „машкаре” или „дане
мимозе” и све је то од древних времена везано за почетак великог поста.
Сваки народ, па и ми Срби, имамо утисак да се најбоље и најљепше живи и
радује животу на наш начин. Наша вјера, култура и традиција, наше
уобичајности (обичаји) су нешто што нема нико! Тако мисле и Шведи и
Бразилци, Индијци или Мароканци. Наравно да је природно да нам генетско
насљеђе диктира такав осјећај. Тако је, како каже један мој професор и
пријатељ, код нас експанзија ресторана у етно стилу уствари сарадња
маркетинга и економије са генетиком као једном од нaјизвјеснијих одредница
нашег бића. Он каже да је природно да човјек има бољи апетит тамо гдје су му
дјед и прандјед „јели онако здраво послије напорног рада“. Међутим, за веома
кратко вријеме схватио сам да и Њемци итекако имају разлога да поштују
систем својих животних радости иако ћемо најчешће помислити, а и чути, како
овај народ «не умије да живи».
Бројне свечаности узроковане евангелистичким-протестантским,
римокатоличким, неким од паганских утицаја или чистим хедонизмом, својом
шароликошћу и животношћу остављају без даха. Култ породице, без обзира на
окрутност капиталистичких принципа и вријеме које заиста измиче, овдје ипак
постоји. Недјељни ручкови, рођендани који имају велики значај без обзира на
узраст и старост свечара, било који успјех или важнији животни тренутак попут
вјенчања или дипломског испита, најчешће бивају пропраћени учешећем
ближњих у светковини са стилом. Све ово је мој утисак и утисак људи до чијег
мишљења и искуства ми је стало.
Мало сам носталгичан. Нисам се могао отети нагону да тај призор мисаоно
смјетим у неки наш градић и да истовремено закључим да се ово што сам
видио на фестивалу не би могло допасти нашем духовном и културном
концепту. Но, једно локално нефилтрирано пиво које сам попио онеспособило
ме је за дубље анализе на лицу мјеста. Много садржаја, много тема за
созерцавање, много културе на једном тргу и пар улица. Одушевио ме је
младић који је на сред тог трга напрвавио велику кружницу и у њој исцртао
стотињак застава свјетских земаља. Много лијеп призор. Јасно, он је то урадио
највише из комерциијалних разлога. Људи прилазе и на заставу своје земље
стављају ситан новац. Ових „наших“ овдје стварно има највише. Значи им то да
пролазници виде „шаку жутих“ на њиховој застави. То би можда могло неким
Србима изазвати осјећај тријумфа на сеоским лицитацијама барјака. Можда
нисам далеко од истине? Док сам стајао и дивио се прецизности и шаренилу,
наишао је неки Египћанин и ставио папирно 20 евра на своју заставу. Из масе
се зачуло типично сарајевско: „А папка, матере ми“. Одмах ми је некако било
топло око срца. Исто размишљамо, а притом земљак је то шармантно и
мелодично саопштио. Међутим, усљедио је доста непријатнији коментар: „Тата,
види заставу Косова“, био је то мој син Василија коме баш ништа не може
промаћи. Стварно је и ту заставу исцртао умјетник. Могло је вала и без овог
детаља да прође наше уживање у овом симпатичном стваралаштву, али шта
ми ту можемо?!
Један општи призор ме је ипак држао све вријеме и на основу њега сјетио сам
се приче бившег парохијанина која је на мене тада оставила снажан утисак. Тај
призор су биле боје, непребројивост боја на једном мјесту. Толико боја са
тезги разних понуда и костими у функцији репрезентације фамилија или
древних класних чинова свакако се не могу поредити са карневалском
еуфоријом у Келну, Диселдорфу, Мајнцу или са шеснаестодневним
Октобарфестом у Минхену (Oktoberfest in München), али мени су данас
послужиле да се сјетим чедне причице пријатеља, гачанина Зорана
Крстојевића.
- * *
Стицајем околности, негдје прије осам-девет година, Зоран ме је возио у
Мостар погребним возилом како бисмо превезли и сахранили покојника који се
упокојио у Гацку, а чија готово читава породица је живјела у Мостару. За два
сата вожње, разговор са искусним човјеком увијек добро дође. Након
обављеног обреда кренули смо у Гацко, али наравно и искористили прилику да
свратимо у велики тржни центар крај пута да купимо нешто што бисмо у Гацку
тешко нашли. Он је пазарио одређене ситнице и када смо изашли из маркета
упитао ме је:
-А Ти оче, ништа не узе? Инсистирао си да свратимо?
-Мислио сам сину да купим неку играчкицу, али понуда или не одговара узрасту
двогодишњака или ту играчку већ има. Чини ми се Зоране, да га и онако
маленог ничим не могу изненадити.
Када смо ушли у кола и кренули ка кући Зоран ми је, инспирисан мојом потоњом
опаском, испричао сасвим обичну, али за мене тако топлу причицу из свог
дјетињства. Потрудио сам се да то запишем у свој дневник, а сада ћу ту
причицу „мало средити” и преписати.
-Тешко и да си могао било шта наћи мој оче. Данас је све виђено, све је већ
купљено. Све је дјеци познато, сви механизми, све боје, све нијансе и звуци.
Замисли колико само боја и покрета једна мала душа дјечија прими кад узме тај
твој паметни телефон. Чиме ћеш га весео био изненадити, обрадовати,
одушевити? А колико је само било лакше обрадовати тебе и твоје другаре, а о
мојој генерацији да и не причам. Слушај ово!
Ја сам 61. годиште. Тако некад, почетком седамдесетих, сваки љетни распуст
родитељи би ме из Гацка послали у Изгори (између Чемерна и Тјентишта).
Село ни дан данас нема струје, а замисли тада! Било је у селу неке дјеце мог
узрста. По читаво љето бисмо чували говеда, овце и наравно помагали у
скупљању сијена и сјечењу дрва. Огрјев је тема и дилема наших села свих
дванаест мјесеци. Пола године се гријемо, на дрва се спрема храна, а готово
читаву годину дана дрва се прикупљају одасвуд. Ни тај ме посао није заобишао.
Што се тиче разоноде могу се похвалити. Било је дјеце. То је ипак била радост.
Имали смо и неке лопте крпењаче, али и много више маште у игри него што смо
имали играчака. Правили смо логоре, дрвене пушке, праћке, мачеве и
измишљали којекакве дисциплине за надметање. Ипак, свако вече се
завршавало истом муком. Умивање, вечера и веома рано одлажење у кревет.
Сваки дан је личио један на други. Тај уходани темпо нарушавала би изненадна
посјета некога из Гацка или са стране ко би посјетио своју родбину у селу. Тако
је једног дана дошла и моја тетка са породицом и донијела неке намирнице које
су биле право освјежење за сеоске прилике. Слаткиша није било пуно, појео
сам за дан два оно што ме сљедовало и брзо сам схватио да је то то. Међу
осталим даровима сјећам се да је тетка донијела Вегету и једну супу са
„Подравкиним“ пијетлом. Ваљда да пробамо. Никад се у животу, чини ми се,
нисам одушевио неким призором као што је био тај пијетао. Тако чудесно
распоређене боје по њему које су се прелијевале од јарко црвене кријесте до
неког плавичасто-зеленкастог перја на интезивно жутој позадини уз његову
госпоствену и самоувјерену позу у мени је побуђивало нешто несвакидашње.
Након што је баба кроз који дан скувала супу, а не вјерујем да је то учинила по
пропису, бацила је у смеће ону кесицу са пијетлом. Наравно, извукао сам „свог
другара“ из отпада, маказама за шишање оваца окројио слику, замотао је у пар
листова новине и ставио под свој јастук. Имао сам то љето један обавезан
ритуал. Када бих се предвече вратио са „посла“, након умивања руку и ногу и
након вечере улазио сам у собу, испод јастука вадио у новини заштићеног
љепотана, дубоко уздахнуо и чини ми се некако у себи јако узвикнуо „Боже,
како је лијеп“. Тек тада бих могао лећи у кревет. Вјеруј ми, мисли шта хоћеш,
сигуран сам да сам то љето сањао љепше и шареније снове него икад.
С пажњом сам га саслушао. Искрено сам му се захвалио што је са мном
подијелио занимљиво дјечије искуство. Некако сам се, побуђен на скромност,
након те причице осјетио оплемењено.
Ових дана гори Амазонија, «плућа Земље». Стручњаци никада нису утврдили
колико хиљада нијанси зелене боје постоји у том чаробном кутку наше планете.
Кажу да човјечанство ових дана сваком секундом губи много. Још страшније,
читава планета није у стању да стане у крај тој катастрофи. Толико нијанси
зелене због које планета дише квалитетније, због које можда планета уопште
дише, страда и Господ једини зна чиме смо све то заслужили? Шта је све нама
нејасно сувишно се и запитати. Мени је рецимо данас опет изнова нејасно
зашто су ме фестивалске боје тако узбудиле, а како постоје људи који боје као
такве никада нису ни видјели. Гледао сам недавно кратак You Tube снимак под
насловом „Slepi ljudi pričaju o bojama“. Одавно нисам нешто потресније
погледао. Сјећам се како ми је једном Гојко Самарџић из Берковића – слијеп
човјек, пријатељ свих људи, иначе новинар радио „Светигоре“, с радошћу
говорио о томе како он замишља боје. Мислим да никад нисам тако квалитетно
ћутао и био тако поетски збуњен. Тако бих желио да знам неке тајне неба, као
уосталом сви ми што ходамо земљом. Да макар мало укротим одушевљења и
зубњености.
Волио бих, на примјер, да макар мало више знам о бојама, о тој тајни
смјештеној у сваки наш видокруг. О бојама формално знам оно што смо учили
из ликовног. Постоје материјалне и нематеријалне (свјетлосне) боје. Знам да
мјешавином једних добијамо црну, а мјешавином других бијелу. Одрђеним
комбинацијама плаве, жуте и црвене на палети можемо добити сваку боју што
је једна од мојих најјачих фасцинација у дјетињству. Сјећам се и фразе да „црна
и бијела нису боје“, већ нека стања у апсолутном одсуству и апсолутном
присуству свјетлости. Сјећам се и оног спектра у којем нам је наставница
објашњавала која се боја слаже са којом, које су боје комплементарне, а које
комбинације су кич.
Чини ми се ипак, колико год да знамо или не знамо о бојама, оне итекакако
утичу на наша чула и емоције на најразличитије начине. Развојем смо, рецимо,
као бића схватили да нема много хране у плавој боји или да је нема уопште.
Један нутрициониста је мом гојазном другару свештенику савјетовао да једе из
плавих тањира јер ће та пракса смањити његов апетит. Симпатичан, теоретски
убједљив, али мислим да неће бити учинковит савјет у његовом случају. Дизајн
портала, животног простора и ствари које употребљавамо, боју имају као веома
важан алат. Као свештеника су ме, приликом посјета домова, неки станови
знали одморити и надахнути, разбудити у мјери у којој је власник пазио на
амбијент у којем ће велики дио живота проводити он и његова породица.
Све вријеме покушавам да кажем како схватам причу о пјетлу и очараности
Зорановој њиме јер мене и у овим годинама није напустио осјећај дјечије
одушевљености неким живахним призором.
Малочас сам се загледао у икону Лика Христовог осликану на једном камену
облутку. То ми је поклон драге личности. Аутентичан живопис и збиља је
занимљиво то што баш данас прослављамо празник Нерукотвореног Лика
Христовог. Икона је ипак највиша утјеха у овом свијету у коме се готово
свакодневно у нешто загледамо. Икона је терапија за збуњености и
одушевљења у мјери наше отворености. Не желим да дјелује патетично или
посебно побожно ово што сам управо закључио. Мислио сам то на сасвим
теолошкој основи. Велики Алекдсандар Шмеман је често у свом „Дневнику“
помињао мисао америчког књижевника Жилијена Грина (Julien Green):
„Све је негдје друго“. Та мисао ми се чини мисијом иконе. Икона, као и ова
мисао, урања у будућност. Њена будућа реалност, злато и перспектива коју она
има, сугеришу баш то што јесте наш будући живот. „То фотографија нема”-
чућемо често од тумача иконографије „јер је она слика прошлости“. Иначе, то
вјечно вештаствене боје слуте, као што и сама икона слути пуноту будуће
реалности. Икона се служи бојама и освећује их. Када се на овај начин осврнем
на заљубљеност мог пријатеља у обичну „Подравкину“ маркентиншку фору из
његовог дјетињства изражену кроз његов уздах: „Боже, како је лијеп“, чини ми
се да без претјеривања могу рећи да је у питању чежња чедности за будућом
пунотом радости.
И тако, колико само боја сретне наше око и колико утисака остави на наше
душе свакодневно. Свака од тих нијанси ново је искуство душе. Ријечи, звукови,
додири, мириси, укуси и наравно боје. То су капацитети наших опажаја док смо
у тијелу. То нам уосталом нуди Литургија. Тако је, не без разлога, она
конципирана. Молитва, појање, загрљај, тамјан, Причешче и Икона. Сав свијет
смо принијели. Када сам се као дјечак чудио зашто на Литургијама ђакони,
попови и владике служе у оним одеждама разних боја мислио сам да то мора
имати неки смисао. Сјећам се и да смо нешто у богословији учили како би
требало да на одређене празнике служимо у одређеним бојама због симболике.
Није ми то никада звучало убједљиво. Када овако у мало зрелијим годинама
размислим о бојама, као једном од рукописа Божијих, чини ми се да би можда
најбоље тумачење богослужбене заступљености боја било њихово приношење
Икони Царства, литургијско приношење творевине Козметичару универзума,
Ставраоцу из ничега (Creatio ex nihilo) и вјечном Украситељу космоса.
Можда би се тако сви народи, или како се каже на црквенословенском језику
«вси языци», са својим заставама могли на симболичан начин смјестити у
Божију литургијску изложбу.
Господ је рекао: „Ако је око твоје здраво, цијело ће твоје тијело бити свијетло.
Али ако је твоје око зло, цијело ће твоје тијело тамно бити“ (Мт. 6, 22-23), а
древна пословица каже да «добро око види добро, а зло око види зло». С тим у
вези ако су у нашем оку боје то што јесу и ако око доноси души оно што оно
види, могу само замислити како Божије свевидеће и свељубеће око види нас и
сву творевину, како јој се радује, како сав тај колорит чува под «сопственим
јастуком» да би му се изнова и изнова дивио?!
У Дортмунду,
О празнику Нерукотвореног Лика Христовог,
- августа 2019. године
